Revitaliziram se i kenjam opet nešto

Osmaram se. Nedelja je bila naporna, statistika mi je jebala sve keve. Navikla sam telo i dušu na haj level i sad je trenutno osmor. Ne znam šta je gore, slušati Bajagu petkom uveče ili otkazati sve izlaske? Telo mora da se revitalizira a mozak napase. Napolju je hladno i verovatno ću da uživam još samo naredna dva sata u toplini doma, posle toga se gasi dovod tople vode u cevi. Ju nou vo aj min. Ustvari, ja i ne znam šta sam htela da napišem. O čemu beše? Ako pogledam naslov, opet mi nije jasno, možda su to simptomi burn outa, ko bi znao. Petak je loš dan za blogovanje, ne očekujem ni da će ovaj imati mnogo komentara. Ljudi imaju pametnija posla, a komentarišu kad su na poslu ili na faksu, pa se smaraju uz kaficu i đevrek.

Tako je to, imala sam barem dvadesetak tema danas, i sve su se utopile nekako. Valjda variraju skupa s mojim raspoloženjem, pa onda se i one promene. Sigurno je tako.

Sad se setih. Htela sam da pišem o tome koliko neki ljudi mogu da budu konsekventni u životu, a neki ni pod tačkom razno. Treniram već tri meseca svaki dan svoju konsekventnost ili na srpskom, doslednost. Ne upadam u krize što se tiče fejsa, ne nedostaje mi uopšte, volim da nemam kontrolu nad tuđim životima, zašto bih uopšte to morala? Fakultet je ok, skoncentrisala sam se na njega i na još sto drugih stvari. E, tu je tačka prekida. Zašto na sto stvari? Zašto ne samo na jednu? Pa kad se jedna završi onda na drugu. Tako i kad spremam stan. Perem prozore, operem jedno krilo pa idem da bacim đubre, onda krenem da slažem stvari u orman, pa se prebacim na arhiviranje dokumenata i spama iz sandučeta. I tako bezbroj primera. Nedovršeno dovršavanje, ne znam kako da opišem.

Tu su splendid momenti kad je sve čisto i sređeno i onda se tripujem da će tako i da ostane, i prvih para dana ide to, nekako. A onda se gomila i ne razumem, otkud sad toliko sitnica na stolu, razmišljam da kupim one ukrasne kutije za čuvanje sitnica. Ili neki kontejner. Sitnice me ubijaju. Otkud sad ova šnala na stolu, i kabel od ipoda? Minđuše? Krema za ruke, izvodi iz banaka i nesnosan broj papirnih štosova. Hemijska, usb, telefon, minđuše, još jedan par. Definitvno je sto prevelik. Uvek mislim da gubim vreme ako redovno pospremam nered i kao da će mi nešto pobeći, ne znam, prva nagrada Lamborgini ili tako nešto, mislim ako stavim te jebene minđuše na svoje mesto. Mislim da je to već domen patologije. Vreme je definitivno protiv mene, urotilo se. Treba mi, a ono namerno po svome. Da li se to naša planeta vrti u nekakvoj centrifugi? Pišem i možda gubim vreme, ali to pisanje ne traje ni celih deset minuta.

Dan ima 24 časa. Čovek je produktivan danju. Noću spava. Recimo:

7:00 ustajanje

7:30 spremanje

8:00 kafica

8:30 doručak

9:00 wc

I recimo da čovek još ide na faks:

9:30 predavanja

14:00 ručak u menzi

15:00 predavanja

16:00 predavanja

i onda dođe s faksa kući mrtav:

16:30 mogao bi nešto da jede

17:00 sad može i kafica

17:30 da čekira mejlove, blogove

18:00 u idealnom slučaju sport

19:00 tuširanje

19:30 sređivanje

20:00 pročita nešto

20:30 pogleda nešto

21:00 već se smrklo

21:30 kupatilo

22:00 u idealnom slučaju krevet

E, sad: treba da se hranimo zdravo, da spavamo dovoljno, da vežbamo, da uzgajamo biljke, da imamo seks, da posećujemo redovno lekare, da se družimo s prijateljima, da izvršavamo svakodnevne obaveze, da pišemo, da odgovaramo na mejlove, da peremo prozore, da usisavamo, da pospremamo sobu, peremo veš, promenimo posteljinu, odvojimo vremena za hobi, muziku, šetnju, izlaske, zarađujemo pare, plaćamo račune, popravljamo stvari po kući, peremo sudove, slažemo sudove u vitrinu, plus plus plus plus. I sve to, KAD?

Ali to je život, nešto što se mora, kao i sve te silne obaveze. Ipak tu nema mnogo mesta uživanju, kad se stvari bolje osmotre. I valjda mu je smisao to stremljenje ka ispunjenosti, da ne bih mislila kako uvek gubim vreme, ako stavljam minđuše na svoje mesto. Mesto? Koje mesto?