Lipota, startovanje u busu i dejt

U jednom postu, Mara piše o tome kako ju je lik startovao u busu, pa mi je dalo ideju da opišem i jedno slično startovanje moje malenkosti pre par godina.

U povratku s najgoreg letovanja u istoriji, iako je to bilo na Azurnoj obali, sedoh u bus koji vozi sa aerodroma, nataknem svoje sluške na uši i kofere, tašne, sve posadim ispred mene. Ono, jeste, bez lažne skromnosti, bila sam crna ko ciganka, što je jedina pozitivna stvar koja je ostala od letovanja, pored razgledanja St. Tropeza i Nizze.

U bus je ubrzo ušao lik i snimio mene-crnče. Crnčetu je bilo neprijatno, i ono nije skidalo sluške, nije mu padalo na pamet. No prijala mu je pažnja. Ubrzo me lepo vaspitan i naočit muškarac, ne jebući živu kevu, što ja sad slušam neke numere, a ovamo proždirem ga pogledom i mislim u sebi: "Priđi, pitaj me nešto, jebote, neću te pojesti" pitao odakle sam došla s letovanja.

Pomislila sam kako je lepo da se usudio MENE nešto da pita, jer, generalno, slušala sam muziku, a, ono, ko još sme da bude tako drzak da napadne curu u toj radnji. Elem, lepo sam se nasmešila i kao nisam dobro čula: "Izvini, nešto si pitao?"

Dečko je uljudno ponovio svoje pitanjce, osmeškujući se i ne skidajući pogled s crnčeta koje se kezilo. "Gde si bila na letovanju?". "Ah, to, na Azurnoj obali."

I raspričasmo se mi tu ko pravi. On o sebi, gde radi, ja šta studiram, malo smo se gledili, malo se smeškali, sve u svemu, baš nam je bilo ful tih nekih 45 min koliko traje put od aerodroma do odredišta. Ljudi su nas posmatrali kako smo se tako brzo skontali. On je neki PR, kuracpalac kod neke Aviokompanije, ne znam ni ja više.

Došao je momenat kad on mora da izađe iz busa, i brže bolje se snašao u roku od 0.5 sec. da ostavi svoju vizit kartu, što je, je l', bio jedini logičan potez. Pa, pošto je on meni uvalio vizitku, moje je bilo da se javim.

Naravno, da sam mu se javila. Nedelju dana kasnije. Imala sam neke obaveze. I dogovorismo se da se nađemo. On će da me čeka.

Fino, sastanak je bio negde oko 18.00 i čekao je tačno na mene. Bila je neka bzvz glupa magluština, a on se preseravao oko toga kako su boje živopisne i kako je sve puno boja, iako, što bi rekli Bosanci :"NIĐE VEZE".

Zatim je lipota od dečka mene pitao, šta da radimo i kuda treba da idemo? Ej, ej. Malo sam ostala bez komentara, jer ipak je muško taj koji treba ženi da predloži- ne obrnuto. Mislim, ako se njoj ne svidi, uvek može i da bude po njenom.

No, nema veze. Uđosmo u neku kafe prčvaru. I sednemo ko dva debila pored prozora, ne sećam se, iskreno ni šta smo pili, samo se sećam da još nije bio poručio, ali se odšepurio do toaleta u kojem se, ono, brat bratu zadržao oko 10 min. E, sad, očito mu se prikenjalo. Nisam ja neka veštica, bre, neka je šta, sad, ali kako onda da svako sebi plaća piće, keve mu ga? Uopšte nisam pristalica toga, dvopolnog plaćanja, ok je to, kad su dvoje u vezi, ali kad se muvaju, pa ON treba da plati. A, ONA, treba da se oseti počašćeno i počastvovano. Tu sam konzervativna.

Počeli smo neke razgovore o tome gde on radi i kakav mu je posao, i kako je bio na Tajlandu, i baš je euforično pričao o sebi. Alo, lipoto, a, di san ja tu? Valjda, meni treba da posvetiš pažnju, sunce mu jebem? Biflao je on o tome, o njegovoj karijeri, o pizdincima gde je sve putovao, i pokušavao da mene zadivi na taj način. Eh, falš.

Nekako uspemo da promenimo lokaciju, da se došetamo do hotelskog restorana, gde je neki tip baš žvalio nešto na klaviru. I, ja lepo, elegantno, naručim pivo, jer mi je baš bilo odmah jasno, da od lipote neće biti ič. Fino smo mi tu pričali, da se razumemo, ama, gde ćeš da mi pominješ bivšu?? Nemaš takta ni malo. Nije bitno, već sam krenula da ga savetujem ko psihijatar neki, zapravo, sve se pretvorilo u neko prisno pričanje, koje meni, elementarno, nije odgovaralo. Jer, nisam osetila ni leptire, ni prskalice, a ni varnice. Odjednom mi je taj divni neznanac delovao tako provaljeno i tako pun sebe. A, sa trijest godina nema položen vozački. Eeee, neće da može. Kao, ne voli da vozi.

Pitala sam sebe da li sam ja debil. Zašto meni smeta ako je lipota bio fin i kulturan i nije me napadao i nije me skidao pogledom? Da li sam ja normalna? Mislim da nisam. Ili, jesam. Možda sam samo s Balkana, gde su muškarci malo drugačiji. Malo siroviji. Jeste, da. Smetalo mi je sve na njemu.

Rastali smo se ko dva debila. Aj, ćao! Videćemo se "sigurno".

I pisao je on meni još nekoliko puta posle toga. Bila sam mnogo zauzeta. Jednostavno me bolelo dupe za njim. Znam da sam đubre, ali što sam đubre? Pa što on nije bio dovoljno muško. ETO!

Offline

Sećaš se kako si nekad bio zelen?
Bila sam zelena i ja.
A, zapravo smo se ponašali crveno.
U dubini duše znali smo da smo narandžasti.
Ne znam kako to ranije nismo ukapirali.
Ono što meni smeta je da si ti pored toga što si bio zelen, uvek bio narandžast, tako i ja.
Smetalo je tebi i smetalo je meni što smo tako vidljivo zeleni.
Postali smo narandžasti.
Bilo je pokušaja kad si ti bio zelen, a ja narandžasta i obrnuto.
Dok nismo shvatili da je zapravo bolje da smo oboje crveni.
A, onda sam ja odlučila da te pretvorim u sivu.
Zauvek sam te izbacila iz svoje palete.
I, vidi, zaista, i moja je boja odjedanput postala siva.
Nisam čak više ni narandžasta, ni crvena, a zelena pogotovo.
To je dobro...

Ego kao globalni problem u svetu

Čitajući blog post dragog kolege blogera, u kojem on piše o novim konceptima u poslovanju, ne napušta me misao o tome koliko je ovaj svet, zapravo, prezasićen proizvodima, koji nama, realno, nisu ni potrebni. Sve se okreće u pravcu bogaćenja pojedinih kompanija, a s maskom: "Da kupac bude zadovoljan". Ne znam koliko čovek naivan mora da bude pa da poveruje u sve te šarene laže moćnih firmi koje nastoje da prodaju govno u celofanu, i ubede ljude da im je potrebno to govno.

Ono što mene lično kopka jeste da to uglavnom i uspevaju. Danas je izašao novi xphone, primera radi, za par meseci izlazi opet neki novi model, jer dolazi do zasićenja i kriva prodaje starog opada te je potrebno da se održi nivo kako konkurencija ne bi pretekla. Ne postavlja se nikakvo pitanje, sve je jasno. Mi živimo u materijalističkom svetu, u kojem je primarni cilj materijalno bogaćenje.

Šta se dobija time? Samo smeće. Ko uopšte koristi sve opcije na mobilnom telefonu? Zašto je bitno da iz svakog proizvoda isijava čovekov ego? Ono što on nije, a želi da bude? Autoindustrija ima, generalno, najveći primat na "tržištu trendova" Đubre se samo gomila i taloži.

Velike i moćne kompanije, neću da ih imenujem da im ne bih pravila reklamu, iako bi u ovom kontekstu to bila negativna, ali marketing stručnjaci bi se složili sa mnom da je i negativna reklama odlična reklama, imaju za cilj samo sopstvenu dobit i monopol na tržištu.

Overplanetarne društvene internet mreže iskorišćavaju ljudsku potrebu za eksponiranjem i egocentrizmom, i time ih manipulišu u korist firmi koje žele da plasiraju svoj proizvod određenim ciljnim grupama. Ljude i potrošače kroje industrije po svom kalupu. Oni se "oblikuju" prema njihovim potrebama.

Upali smo u mašinu konzumentskog društva, diktiranja trendova, bombardovanja potpuno nepotrebnim proizvodima u cilju da se "bolje" kotiramo u ionako nemoralnom i novcem orijentisanom okruženju. U vezi s time, prirodni resursi se nemilosrdno iskorišćavaju a na budućnost se ne misli konstruktivno.

S druge strane, firme obezbeđuju radna mesta. Ali one su u svakom momentu spremne da radnike eksploatišu do maksimuma, a onda kad im poslovanje loše ide, te iste radnike kiknu bez pardona.

Potrošač je osuđen na to da robuje sopstvenoj svesti koja je izmanipulisana na njenu štetu. Taj koncept manipulacije i uterivanja određenih normi izaziva celokupni planetarni kolaps, opšte nezadovoljstvo, kriminal i ratove.

Čovek postaje sve manji, a njegov ego ima potrebu da ekspandira. Prenaduvanim i preeksponiranim egom on, u stvari, nadomeštava sve ono što mu fali, a to je lično i duhovno zadovoljstvo, koje nema veze sa materijalizmom.

P.S. Ako neko ima neko konstruktivno rešenje za izlazak iz potrošačke mašine, a u cilju okretanja ka nekim duhovnim vrednostima - nek' iznese u komentarima.

Mrmot, salama, krastavac i haringa

Odlučila sam da vas upoznam s mojim cimerom broj 2. Ali pre toga nekoliko reči o cimeru broj 1, pošto se odlično slažemo i kao svaki pravi team ogovaramo onog trećeg koji ne pripada tu, je l'te.

Cimer broj 1 je "pozadinac" kojeg veoma gotivim jer se uvek mogu informisati šta sa čim pasuje, ljubičasta majca sa crvenom ogrlicom, žuti šal sa tirkiznim topom ili zelena košulja sa belim pantalonama. On je zadužen za sređivanje kuće, za dizajn enterijera, za grafički dizajn koji studira, za moje ljubopojke, i svašta nešto korisno. A ima i dečka, koji je, ruku na srce, ko bombon i zgodan i lep, no, znate već. Svaki put kad uđem u kuhinju, da uzmem nešto kobajagi ili bajagi, zarumenim se u licu ko neka budala i kapiram da ja u tom cimerovom momku ne vidim nikakvog "topdžiju", već jedno lepo vaspitano i naočito muško, čak i kuva za njega neke perverzije od specijaliteta. A ono, da, cimerić je više submisivne prirode.

Cimer broj 2 je sve ono što ja nikad neću biti. On je moj kontra par. Ne znam kako da to nazovem. Sladak je, no, kapiram da se ne bismo slagali jer je ortodoksno konsekventan u svemu što radi i smorilo bi me to. A i ne želim da mu ja unosim neki nemir i haos u njegovu fantastičnu kućicu od čokolade.

Kad sam se uselila u taj stan, upoznala sam ga i odmah smo počeli da pričamo o temama: Bog i svet, astrofizika, filozofija, psihologija, neke ezoterije, budizam, kretenizam, debilizam. Raspreli smo najstrašnije, i moram da priznam da je bilo nekih početničkih varnica. Al, 'ajde, ubrzo sam na neki čudan način saznala da ima devojku. Nešto smo se zajebavali, ja s praga on u sobi i ugledah slike neke dve devojke na njegovom regalu. I brže bolje razvijem jezičinu: "VAU, kako je lepa ova crnka! Je l' to tvoja devojka?" Tek će on meni: "Ne, nije, moja je ova plava." Hm, da... Ne znam kako sam se osećala u tom momentu. Bezveze. "A, lepa ti je devojka. A čime se bavi?" "Predaje u školi." Ma, dijalog je bio besmislen, a ja razočarana. Šta sad? Mora se dalje. Nikad nismo više pričali o tim stvarima, niti o kakvim drugim dubljim temama.

Kasnije mi nije bilo baš krivo što mu ja nisam devojka. On je programiran kao sat. Evo, budilnik mu zvoni svako jutro u 7.15 a onda i snooze obavezno dva puta. Tu ja već popizdim, ali vremenom sam se navikla na to. Zatim ode u kupatilo, tušira se jedno 20 min., pere kosu GODINAMA jednim te istim šamponom - žutom Šaumom. Taj šampon je meni enigma. Zašto bi neko već 3 godine za redom, a evidentno je da je to minimalan broj godina, s obzirom da mi živimo zajedno tek treća godina, prao kosu stalno jednim te istim šamponom? Da li od njega raste kosa ko čubaki, da li sprečava sede? Da li ima neku posebnu funkciju? Probala sam jednom da operem kosu s njim, čisto da vidim, jebote, kakvo je to čudo od proizvoda. Ništa posebno se nije dogodilo, kasnije sam skontala da je jeftin.

To oko šampona i nije neka posebna priča. Cimer broj 1 i ja se uvek zezamo kad vidimo njegov neseser u kupatilu, i nazvali smo ga "indikator" jer ukazuje na to da je cimer broj 2 kod kuće, tj. da je radna nedelja, jer on nema naviku da se pojavljuje i uopšte učestvuje u stvarima van njegove sobe i, naravno, posla. Vikend je druga priča, tad ide kod ribe i tamo verovatno, smara za medalju nekim nordic walking i ostalim fiskul(turama).

Asortiman proizvoda koje on koristi u ishrani je začuđujuće širok: Salama, krastavac, mladi krastavac, sveži krastavac, kiseli krastavčići, kornišoni, začinjeni kiseli krastavci, kiseli krastavci isečeni na komade, i riba iz konzerve-haringa. Impresivno zar ne?

Svaki dan za doručak jede istu vrstu hleba, sa istom vrstom salame i krastavac/-ce. Razmišljala sam da li da mu poklonim neku foru: "Ja sam kralj krastavaca"- natpis. Još uvek razmišljam, mada u poslednje vreme, haringa mu pravi konkurenciju. Kad dođe s posla obavezno otvori konzervu haringe, redovno ostavi poklopac u sudoperi, uzme viljušku i zapali u svoju sobu da se čuje sa svojom "mišicom" na skajpu - tako zove ribu, verovali ili ne.

I pretpostavljam da on žvaklja i cedi tu haringu dok kameriše sa "mišicom". Zašto mu riba ima taj epitet- ne znam. Kad završi s "mišicom", onda mu počinje njegova omiljena serija, gde se on kliberi do iznemoglosti. Ne znam koja mu je to serija, pošto nemam TV, ali, verujem da je veoma smešna, a to koliko se on često kliberi, verovatno gleda nešto na foru Čarli Čaplina ili slično. Ne verujem da je nešto obdaren sarkazmom, ironijom i tako time. A možda ja sad nešto serem, dečko je jednostavno skrojen i to je to.

I ima tu još odvala. Kad god jedem nešto ili pijem, i on slučajno naiđe, ponudim ga iz pristojnosti, i uvek me odbije JEDNOM TE ISTOM REČENICOM: "Ne, hvala, ne konzumiram ja to." Čekaj, jebote, ne jedeš paradajz? Ne jedeš sir? Ne piješ vino? Ne piješ mleko? Ne voliš suvo meso?

Cimerić br 1 i ja smo ukapirali kako te stvari funkcionišu kod njega. I uvek umiremo od smeha kad god uzme da pravi svoje salama-krastavac kombinacije, i haringu pride. A, možda je bitno da pomenem da ponekad kupi 5 kg kikirikija u ljusci i ljupa dok se ne pretvori u njega. Sutradan je korpa za otpatke puna tih ljusaka.

Ali, nekako pitam se, i pita se moj mlađi cimer: "Jebote, šta ako? Šta ako je tako konsekventan i prilikom seksa s njegovom 'mišicom'?" Jer ako jeste, verovatnoća da to bude klasičan misionar jednaka je verovatnoći da će sutra da mu zvoni budilnik u 7.15, nakon toga dva puta snooze, da će da se tušira 20 min, opere kosu žutom Šaumom, pojede tonu salame, krastavaca i haringe, skajpuje s mišicom, odgleda omiljenu seriju i legne da spava. Jer sutra je isti dan. A mrmot je baš odlučio da se popiša iza nekog grma i jebe mu se da gleda svoju senku.

Od SMAKnuća do svanuća

Ne spava mi se večeras. Tomča kaže da veštičarim. Pitala sam ga kad je pun mesec. 86 procenata je osvetljen, još 14 posto pa imam razloga za veštičarenje. Pila sam neki Baileys, lepo mi je legao. Uz Smak sa velikim S i Točka sa velikim T. I ovaj post je malo bluzastičan. Došlo mi.

Ne znam da li je neko već rekao, ali neke pesme, neki bendovi i uopšte neke stvari počnu da se slušaju tek kad ih iznutra "osetiš". Evo, kunem se, čitav život nisam "osećala" ove stvari. I onda je došao momenat kad je, eto, mesec 86 procenata osunčan. I ne znam, da li to ima veze sa njim.

Baš se dobro osećam. Mogla bih ovako dugo. Kao mekana trava pod vedrim letnjim nebom. I dim nargile...

A onda i taj momenat što se otkida kao biser sa skupocene ogrlice. I on je bluzastičan i baš me uradio...

PLAVA PESMA

Kako je drag tvoj lik Nežan i plav buket Upijaš moju moć I ja sam tako slab Vežeš mi oči i telo mi lomiš Ljubav je zločin jer ne znam ni ko si Muči me ko si ti Šeboj il' žut leptir Zaželim krila let Al' tonem jako slab Očajan ćutim i gledam u prazno Ljubav je zločin jer ne znam ni ko si Veče uzdah šapat zov Gubim se u bolu svom...
SMAK

Cyber veze: Od virtuelnosti do stvarnosti

Scena za upoznavanje ljudi, sticajem okolnosti, odnosno razvojem online tehnologija, sve se više seli na internet. Ako provodite jedan dobar deo života sedeći za računarom, u okviru posla, istraživanja, ili vam je jednostavno dosadno, može se desiti da upoznate mnoštvo zanimljivih ljudi.

Elem, desilo se. Upoznali ste nekog sa "one strane". Osoba je, nekim slučajem, kontaktirala vas preko Skype-a, MSN-a, Maila, Twitter-a, Facebook-a, ili bloga. Počeli ste da virtuelno razgovarate i sve više vremena provodite sa dotičnom. Jasno vam je da se bezazleno ćaskanje pretvorilo u obostrani interes.

Ali, šta vi zaista znate o toj osobi? Sve ono što je ona vama izložila prilikom online ćaskanja. Postavlja se pitanje da li verujete u sve što vam osoba iznese? Ako izuzmemo sajtove za upoznavanja, gde je većina u potrazi samo za kratkom seks-avanturom, ili da izleče svoje komplekse, a uz njih i dosadnu svakodnevicu, koliko je verovatno da ste naleteli na nekog ko je normalan i ko vas ne laže? Jer, ruku na srce, vi i dalje ne znate tu osobu. Sve što znate o njoj jeste ono što ona napiše. Da li možete da verujete pisanom mediju bez kontakta oči u oči?

Sve se lepo odvija u virtuelnom svetu. Stepen interesovanja je porastao na flertovanje i na razgovor o dubljim temama. Sve više ste uvereni da ste sreli svoju srodnu dušu. U online komunikacijama, desi se da se ljudi lakše otvaraju po pitanju svega. Iz prostog razloga što fizički kontakt nije prisutan, a ono čega se čovek najviše boji jeste da će iz nekog razloga da bude odbijen ako bude ono što jeste, tj. ako pokaže svoju pravu stranu. U ovome veliku ulogu igra govor tela i vizuelni kontakt, te će osoba u "offline" svetu pre biti sklona da sakrije nelagodu i da odglumi.

Takvi kontakti prerastu u jednu vrstu romantičnog stremljenja, pod uslovom da se oboje "nađu" na istim talasnim dužinama. Razgovori počinju da liče na one koje imate u realnom životu samo s jednom razlikom, a to je da s tom osobom ne delite životni prostor. Svaki dan susrećete se virtuelno, razmenili ste fotografije i sada je već jasno da ste našli odgovarajuću osobu za početak nečega.

Kako prebroditi udaljenost ako se centar vašeg interesovanja nalazi u, primera radi, Bostonu a vi ste u Parizu, ili u Beogradu? Jasno vam je da do stvarnog kontakta neće doći još dugo vremena. Predlažete WEBCAM.

Namestili ste se, gledate se i razgovarate. Imate dve dimenzije više. Sad nisu samo slova na ekranu, već i zvuk i slika. Dopada vam se ono što vidite i odlučili ste da i dalje nastavite kontakt preko kamere. Nameće se pitanje: Nije li prelazak sa chata na webcam, još jedna dublja virtuelizacija? Naravno, svako će na ovo pitanje da odgovori individualno, u zavisnosti od toga koliko ozbiljno shvata vizuelni virtuelni kontakt.

Veoma bitna stvar je uobrazilja. Kolika je verovatnoća da ste umislili neke emocije, da li su one zaista tu prisutne? Da li mašta sugeriše romantičarsku i idealističku sliku osobe? Jer, vi nemate još sve potrebne dimenzije. Fizički kontakt, miris, svakodnevicu. Ono što vam fali jeste interakcija u stvarnom životu. Da li je moguće da to funkcioniše kada do susreta dođe?

Veze ostvarene u virtuelnom svetu imaju karakteristiku da se proces upoznavanja osobe odvija direktno. Dopada vam se kako osoba razmišlja ili njena individualnost, jednom rečju, njena ličnost. Stvorili ste vašu unutrašnju idealnu sliku. Pitate se opet, da li je moguće da je to vaša slika, a da osoba uopšte nije takva kakva se predstavlja? Koliko imate poverenje u svog virtuelnog partnera?

Upoznavanje u realnosti i upoznavanje u virtuelnom svetu teku preko različitih kanala. U realnom životu, idealizujete osobu jer vam se fizički dopala, a dublje stvari upoznajete tek kasnije. Ako se te dve stvari poklope, veza ima šanse za uspeh. U virtuelnom životu dopala vam se ličnost te osobe, odnosno, kako razmišlja, piše, živi, njen intelekt, šarm i pogled na svet. Po prirodi stvari, osobu morate da prihvatite i fizički da bi to moglo da bude "to". Znači, u neku ruku, proces teče obrnutim smerom i odvija se mnogo brže nego u realnom svetu.

Prognoze da se virtuelni kontakt - cyber veza pretvori u emotivnu vezu u stvarnom svetu, su, nasuprot očekivanjima, začuđujuće pozitivne. Po statistikama, ovakve veze, ukoliko do offline-kontakta dođe, imaju više šanse za uspeh od veza sklopljenih klasičnim putem.

Dalekovod

"I šta ćemo s tobom, mala ptico?" Deca uzeše malo drhtavo stvorenje, nežne sive boje, s ranom na potiljku i slomljenim kandžicama. Disalo je ubrzano, mogao je da se oseti puls pod prstom tik ispod vrata. Oči su mu bile poluotvorene, a kljun mu se stalno zatvarao i otvarao.

"Mislim da će da ugine" - reče jedno od dece. "Možda da ga odvedemo kod veterinara?" Dodalo je drugo dete. Mali vrabac je nepomično ležao na tlu, bio je svestan da su sve oči operene u njega. Znao je da nije trebao da se petlja s dalekovodima. Ali, hteo je da leti.

Deca su sve vreme radoznalo piljila u polumrtvo stvorenjce. Jedna devojčica je otišla da donese malo vode i parče hleba. Klekla je pred pticu, podigla mu vratić i stavila činijicu ispred nje. "Na, pij!" "Jedi!" "Jedi!" - vikala su deca. Vrapče se nije pomeralo. Srdašce mu je i dalje snažno udaralo, telo beše beživotno.

Plavokosi dečak vratio se s igrališta, oderanih kolena. Rekao je: "Mislim, da će da ugine, ako ga ne odvedemo veterinaru."

Deca skupiše neko parčence mekane tkanine, i posadiše tića na nju. Uzeše ga i odnesoše. Pozvoniše na belo ofarbanoj drvenoj kapiji i iz kuće se promoli krupna silueta čoveka, koji je više ličio na francuskog bricu nego na veterinara. "Uđite"- reče on.

"Nosimo vam ovu pticu, našli smo je ispod jednog dalekovoda, dve ulice odavde. Pogledajte ako možete da je vratite u život" - reče jedno dete. Čovek pogleda pticu, nabora čelo počeše se po bradi i reče: "Videćemo, videćemo. Ne mogu ništa da vam obećam, izgleda jako loše. Ali, ima nade."

Deca odoše. Veterinar uze ptića, stavi ga na dlan i reče mu: "Jadniče mali, ne treba tebi voda i hleb, ne treba ti ni lek, treba ti snaga i volja. Treba ti da negde pripadaš." Čovek je počeo da priča sa vrapcem. "Znaš, sećam se, kad sam jednom mnogo leteo, hteo sam da letim i letim i letim. Zaboravio sam da postoji tlo, let je bio moj put i moj hleb. Sretao sam kojekakve ptice u tom šarenom svetu punom krila. Nisam se zaustavljao da bliže osmotrim te ptice, da ih upoznam. Bile su to nesvakidašnje ptice šarenog perja. Sve posebne, a opet sve sa jednim te istim ciljem. Istog cilja, kao moj što je. Da lete i ne slete. Čudna neka sorta."

Vrapčevo srce i dalje je ludački udaralo. Možda je u sebi brojao poslednje otkucaje? Možda se naprezao da se seti nečeg što bi mu dalo snage da nastavi dalje?

Tek, pred jutro, došetao bi veterinar do mesta gde je vrapče ležalo, okupano jutarnjim suncem. U kuhinji čajnik je počeo da pišti, i mala ptica se trgnula, kao da se uplašila. Čovek je otišao da uspe sebi malo vrućeg čaja, vrativši se seo je na sofu i uzeo pticu. Mazio je nežno i dugo po potiljku, na kojem je krv već počela da se stvrdnjava i obrazuje lepa krasta. "Bićeš ti meni dobro" - govorio je. "Letećeš ponovo".

Začula se zvonjava. Deca su htela da se raspitaju za njihovog mezimca. "Kako je?" "Kako je?" - samo su zapitkivali. "Nepromenjeno" - odgovorio je veterinar.

Deca su spuštenih brada i prevrnute donje usne odlazili razočarani.

Čovek je ušao ponovo u svoju kuću, obišao vrapca i konstatovao: "Kad nisi uginuo do sad, nema razloga da ugineš ni od sad. Bićeš ti dobro, druže mali. Samo moraš da shvatiš da si živ, iako ne možeš da se pomeraš. Kad to shvatiš, bićeš izlečen."

Prolazili su dani, rana je zaceljivala polako, veterinar je posvećivao svom pacjentu puno pažnje i ljubavi. Pričao je s njim. Svakog momenta očekivao je da bi ptica mogla da se probudi i živne. "Ta, hajde, živni malo, već danima si mi na teretu, zbog tebe zapostavljam sve pacjente. No, druže mali, otvori barem jedno oko, evo, barem jedno." Ptica je mirovala. Srce joj se umirilo, kucalo je malo sporije, ali zato nepravilnije. "Hm, čini mi se da spavaš, nisi više u komi." Čovek je počeo da pevuši neku melodiju, da kuva ručak, a pticu je postavio tako da što god da radi, ona uvek bude u njegovoj blizini. "Osećam da ti je potrebno društvo, ptico mala. I meni je. Već sam se toliko navikao na tebe. Svaki dan me obraduje pomisao kako ćeš da otvoriš oči i počneš da živkaš. Vidi, kad budeš ozdravio, ići ćemo da obiđemo planine. Vodiću te. Moći ćeš tamo da letiš visoko, a opet ne tako visoko da se sapleteš. Tamo nema dalekovoda. Sreća tvoja."

Ptiče je nepomično ležalo. Srce je udaralo sve tiše i tiše. Deca su dolazila da pitaju za ptića. Veterinar je uvek odgovarao: "Nepromenjeno." Znao je i sam. Uzalud pokušava, samo nada je ono što ga tera da ne posustane. Trudi se, trudi se, dođavola.

Sledeći dan, sunčano jutro je ogrejalo hladnu sobu sa ptićem. Čudesna toplina razmilila se po ćoškovima. Njegovo srce je prestalo da kuca. Veterinar je prestao da se nada. Deca su prestala da dolaze. Samo je jato šarenih ptica letelo iznad dalekovoda koje je pokušavao da dosegne.

Superheroj mog ljubavnog života

Želela sam superheroja.

Onog jednog koji bi mi skidao zvezde s neba.
Trčao je za mnom, povlađivao mi,
izjavljivao ljubav, borio se za mene,
ubijao zbog mene negativce,
ispunjavao mi želje.
Dokazivao se.

A onda...

...sam ja počela njemu da serviram
sve što je on meni.
Da budem pažljiva i nežna,
ljupka, osećajna, otvorena,
da se borim za njega
i gledam u njega kao u svog muškarca.
Volela sam ga.

A on...

...skinuo je masku Zoroa,
skinuo je krila Betmena,
presvukao se u dosadne odežde Klarka Kenta
i počeo da zavodi svoju sekretaricu.

Gde sebe vidite za četrdeset godina?

Ovde, na trulom zapadu, postoji kalendar za odvoženje smeća. I to, ponedeljkom ide bio-otpad, utorkom - ono što nije bio, a nije ni plastika, a ne potpada ni pod papir. Jednom mesečno odvoze plastiku i papir. E, sad to ne bi bilo baš toliko čudno, jer je ovaj sistem uređen toliko koliko je uređen, da nisam videla termine za bacanje novogodišnjih jelkica. Prvo sam protrljala oči, i videla četiri termina na četiri lokacije. Pomislila sam, koliko ovi ljudi ovde na sve misle. A, onda...

Postavila sam nekoliko pitanja samoj sebi, zapravo, imala sam unutrašnji monolog. Što je jedan sistem uređeniji, to su ljudi više robotizovaniji. A, to stoji. Što su ljudi više ko mašine, to više ne razmišljaju svojom glavom.

Ko ovde ima posao, počinje ujutro rano, i radi do kasnog poslepodneva. I tako svaki dan. Plaća nenormalan porez, zdravstveno, socijalno, penziono. Oni koji su upisani u crkvene knjige plaćaju porez i crkvi. Kakva debilština! Crkva treba da živi od milostinje, a ne od para koje se otimaju ljudima od plate. Plus, što je nesreća veća, jer se ne zna kuda idu te pare. Tobože u neke projekte, pa zar iko normalan može da pomisli, da crkva prisiljava svoje vernike da joj plaćaju porez da bi onda ona s tim parama mogla da hrani neko jadno siroče u Africi? Da, svakako. Neverovatna stvar je što kad neko želi da se ispiše iz božje institucije, plaća još ne znam koliko meseci posle toga porez, dok se njima ne digne i dok ga ne ukinu tom nesrećniku za sva vremena. Ovde barem pola plate ode na poreze.

I sve tako neke priče. Neke prisile, neka osiguranja, pičke materine. Jednom prilikom sam imala intervju kod neke firme za dugoročno planiranje. Ajde, reko, da odem da vidim, možda imam neke šanse za neki praktikum ili nešto slično. Žena, čije potpetice su bile izglodane od kaldrme ili od nemara, pružila mi je ruku i započela razgovor sa mnom.

Njena pitanja su za moja shvatanja potpadala u domen naučne fantastike. "Gde sebe vidite za četrdeset godina?" upitala je. Ja, reko, "MOLIM?" "Za četiri?" Ponovila sam. "Ne, ne, ne, za četrdeset" odgovorila je. Pokušala sam da se našalim pa sam rekla: "Možda bolje da ste me pitali gde sebe vidim sledeći vikend!" Nasmejala se i rekla: "Ako želite da isplanirate svoj život, da se osigurate u starosti, da imate zdravstvenu podršku, u slučaju invaliditeta, u slučaju nepokretnosti, u slučaju kuraca i palaca naša firma vam može u tome pomoći."

"Gospođo draga, prvo da se razumemo, ja sam ovde zbog posla, a ne da mi utrpavate vaše irealne ponude. Da vas pitam nešto ja: 'Recite mi iskreno, da li ste nekada razmišljali o tome, gde sebe vidite za četrdeset godina?'"

Žena se pogubila, jasno, sva ta osiguravajuća društva su kerov kurac. Dok si mlad i pucaš od zdravlja, uzimaju ti pare, šta će ti koji moj pare kad si star i nepokretan? Valjda treba da živiš sad. Šta me boli dupe, a njih još više, šta ću ja da radim u starosti? Kad više ne budem mogla da radim, ako do tad budem živa. Život ne može da se osigura. Ma, složila sam se sama sa sobom.

Odgovorila mi je: "Nisam razmišljala". Super, a meni oće da proda ovde neki ugovor, a verovatno radi za proviziju. Srećom, pa sam ja zmijskog jezika, pa onda umem da postavim i malo škakljiva pitanja. "Gospođo, mene zaboravite, moj život je stihijski, ja nikad ništa ne planiram i ne pada mi na pamet da planiram nešto dugoročno. Niti ću se ja osećati bolje nakon tog planiranja, niti sigurnije. A vi ćete da imate lepo moj novac od te moje kvazi sigurnosti."

Svakakvih ljudi ima. Pusti meni moj život da ga uređujem po svom ćefu. Ako svojim društveno-neprihvatljivim, čitaj: neprilagođenim, stilom života ja ugrožavam samu sebe, a ne ostale, šta vas boli kurac za to? Ovde sve radi kao švajcarski sat. A zašto? Jer ljudi jednostavno ne razmišljaju svojom glavom. Oni samo rade i zarađuju, oni su materijalisti. Jedini užitak što imaju, jesu četiri nedelje godišnjeg odmora. Sve je ucakum-pakirano. A opet su svi nezadovoljni. Jer država krade, kao što je svuda slučaj. Zapravo funkcioniše sistem u smislu kako su svi uniformisani i izvršavaju svoje obaveze, ali gde je tu individualno zadovoljstvo? Gde je kvalitet života?

Onda poredim Srbiju. Dinara nema, a večito prepuni kafići. Kafeniše se, pije se, ide se u komšiluk, gledaju se serije i farme, džabalebari se. I ljudi se stalno žale. A opet uvek se ima za pljugu i za sitna zadovoljstva. Nisi rob. Barem ja još nisam čula da se neko žali da se oseća ko rob. Jesu male plate, šef je debil i kreten sa stomačinom koji u najboljem slučaju nosi odelo 1. Maj Pirot, ali niko se ne žali na tu robovsku uniformisanost. Doći ćeš kući svojoj, popićeš kafu, izaći ćeš u kafanu, posetiće te neko iznenada, protračaćete o nekim glupostima za dušu, popričati ko je otegnuo papke, a ko ima prinovu, i proleteće život, a ne to jedno veče. Naš je problem, a zapravo i naša najveća vrlina, što umemo da uživamo ne misleći na to šta će biti za 100 godina. Ljudi smo koji žive, sticajem okolnosti, od danas do sutra.

Onda poredim sa ovim ovde. Jednom godišnje održava se maskenbal. Traje oko nedelju dana. Čitavi gradovi polude. Maskiraju se, bukvalno svi. Od najmanje bebe do univerzitetskih profesora, ozbiljni ljudi, budale. I onda počinje festival seksa. Svi sa svima. Ide se u preljube, jebavaju se pred publikom, ispod prozora u sokacima, u wc-ima. Pijani su, nenormalni, ludi, upravo tako, sodoma i gomora. Zašto? Jer su maskirani, pa niko ne može da ih prepozna i kaže da su se kurvali, a uz to su i neiživljeni. Jer planiraju kako će nekad da uživaju kad budu imali 68 godina i ne budu radili. Hoćeš kurac da uživaš!

O terminima da se ne govori. Ovde ne postoji spontanost. Nekoć u busu sretnem drugaricu koju nisam videla duže vremena i predložim kako bi bilo dobro da popijemo kafu. A ona ne može sad, pa vadi jebeni notes, kalendar, okreće strane, e tamo negde za šest nedelja, kad sredim to i to, kad uradim ovo. "Ma jebi se" mislim se u sebi. Dok si mi izbiflala to, mogli smo već popiti kafu, barem na stojeći. Marš!

Projekat EU. Šta će Srbija u EU? Oni koji su ušli pokajali su se. Nemačka npr. plače za nemačkom markom. Srbija će da se zaduži do guše, a dugovi će da se otplaćuju generacijama. Sve firme biće rasprodane, strane firme, strani kapital. Stranac na tvojoj zemlji. Gazda je onaj koji ima para. Stranac ima para. Stranac je gazda. Da, može bez vize i bez pasoša da se putuje? Pa, sjajno! Kao EU građanin imaš prava i da radiš u EU državi, da postaneš uniformisani rob. Mnogo ljudi će da ode iz Srbije, u potrazi za boljim životom, a onda kad izgube godine i zdravlje, poželeće da nisu ni odlazili. Jer, ovakav način života, ovakav sistem i uopšteno govoreći - dril, naš mentalitet ne može da podnese.

Nekom ironijom sudbine ovaj post je započeo đubretom, a završio se Evropskom unijom. Maksimalno neisplanirano napisan, necenzurisan i spontan. Možda bi bilo bolje da sam isplanirala? Ne verujem. Uvek se nešto izjalovi.

Je li, dete, šta ćeš biti kad porasteš?

Baš mi je došlo da opet pišem o onim stvarima. Vi mi sigurno nećete zameriti, a uz to ćete se lepo podsetiti mladih dana. Verovatno većina dece želi isto, ali da li smo se ikada zapitali da li prvi naš odgovor na pitanje iz naslova može da odredi ili da utiče na našu profesiju u životu?

Sigurno se sećate da su vas pitali: "Je li, dete, šta ćeš ti da budeš kad porasteš?" Nikad neću zaboraviti to iščekivanje mog detinjeg odgovora od strane mame, tate, baba, deda, stričeva, strina, ujaka, ujni, komšija, zubara, učiteljice, drugova iz škole, predsednika MZ, itd.

"Biću učiteljica!" Prozborila sam i ostala živa. Dete koje voli da se igra s drugom decom i da im naređuje i daje ocene, ukore, pohvale, zadatke. Drugim rečima, neki moji autoritativni pokušaji bili su vidljivi još od malih nogu. No, da ne ostane sve na tome, menjala sam svoja mišljenja ko čarapice.

Tako su me par meseci kasnije, isti ti ljudi opet pitali:" Šta ćeš biti kad porasteš?" A ja im onda ponosno odgovarala: "Biću medicinska sestra!" Tada dete još nije znalo da doktorka postavlja dijagnozu i piše recept, a meni se baš osladilo da piskaram po uplatnicama. Naravno, da sam napredovala u tom svom razmišljanju, pa kad su me ponovo upitali rekla sam: "Doktorka!".

I držalo me to razmišljanje - postati doktorka, nekoliko meseci. Posle sam se uverila da to i nije baš neki sjajan posao, i da doktorke rade i neke gadne stvari, pa sam se predomislila.

Dopadalo mi se uvek da nešto odlučujem i zapovedam. Mlađa deca iz komšiluka su se često znala sjatiti kod mene na šminkanje i oblačenje. Maškarali smo se svi zajedno. Tada se u meni počeo javljati nagon za umetnošću. "Znam, imaću svoju plesnu školu." Bili smo deca koja su skakala na "New Kids on The Block", te sam u skladu s tim, pravila koreografije je l'.

U to doba, moja ljubav prema pesmi i plesu je postajala sve jača i jača, a ni gluma nije izostajala. Ponosno sam i samouvereno odgovarala: "Biću pevačica", "Biću plesačica", "Biću glumica", "Biću manekenka". Da ne zaboravim, u vezi sa tom umetnošću, imala sam faze kada sam komponovala neke stvari na onim malim pernicama na kojima su bile prikačene nekakve dirke. Moji komadi zvali su se: "Proleće", "Leto", "Jesen", "Zima". Hm, da je Vivaldi živ, verovatno bi me optužio za plagijanje, ako ne simfonija, a ono barem njihovih naslova.

Moji roditelji hteli su uvek da me upišu na folklor, međutim, ponuda škole nije bila baš obimna, pa sam se morala, na njihovu žalost, a moju sreću, zadovoljiti klasičnim plesovima: "Rock 'n'Roll, "Samba, "Rumba", "Ča-ča-ča". Čak i "Čarlston" ali psst. Nekako me to tada smorilo.

Nakon toga, odlučila sam da se upišem na neki sport. Možda je bitno napomenuti da sam bila najbrža u razredu, i veoma dobra u lakoj atletici. Okušala sam se u rukometu, prema kojem nisam nikad imala dovoljno ljubavi, a tu treba i da se radi i igra u timu. Sećam se, jednom je golmanka bila bolesna i ja sam trebala da je zamenim na nekom takmičenju. A lopta, pa sedmerac, i ovaj, ne bih dalje. E, tu sam bila retard. Mislim, nisam ja za te timske sportove.

Ovo je dete htelo sve da proba i sve da bude. I kad više nije bilo dete, opet je htelo sve da proba i sve da bude. I to što nije probalo u detinjstvu, ako takvih stvari uopšte ima, dopunilo je kasnije. I kako će na kraju da bude kad me budu pitali: "Šta si po profesiji?" Odgovoriću im: "Profesorka!"

Tišina

- Dobro jutro, gospođice!
- Dobro jutro, doktore!
- Kako ste spavali?
- Dobro, ne žalim se.
- Kako se osećate danas?
- Dosta dobro, zaista. Muči me nešto. Recite mi da li sam luda ako ne mogu da podnesem tišinu?
- Hm, tišina. Dobro pitanje. Mnogi ljudi ne umeju da podnesu tišinu. Ne, vi niste ludi. Vi ste jednostavno takvi. Je l' postoji neki specijalan razlog da me to pitate?
- Pa, da i ne. Opisaću vam jedan dan i moju borbu protiv tišine.
- Samo, izvolite.
- Evo, na primer, kad ustanem ujutro, odmah moram da uključim muziku, zatim odem da spremim doručak u kuhinji, uključim radio, stalno nosim ajpod kad putujem. Vidite, ja zapravo mislim, da ne mogu da podnesem tišinu.
- Zašto razmišljate tako kao da ne možete da podnesete nešto? Možete, na primer, da to postavite na jedan sasvim drugačiji način, sviđa vam se muzika, daje vam energiju.
- Dobro, to stoji, u neku ruku da, a opet ne. Ne znam kako da to objasnim. Smatram da u tišini ima nešto negativno. Crno i tužno. Opasno i neistraženo. Ili, možda se jednostavno plašim da u tišini mogu da čujem svoje misli.
- Opet ste se prebacili na negativno mišljenje. Tišina je divna, u tišini možete da čujete mnogo lepše stvari, samo razmišljajte pozitivno. Cvrkut ptica, plač malog deteta, sve to ima svoju lepotu. Mislim da je vaš problem što ne možete da se koncentrišete ni na na šta drugo osim na vaše misli. Postoje ljudi koji su zavisni od razmišljanja. I to nije ništa čudno, ali nije toliko produktivno, iako se vama čini da jeste.
- Zanimljiva postavka situacije. Često i imam taj osećaj da ne mogu da pobegnem od svojih misli. Tu su uvek. Imam problem sa isključivanjem iz tog toka. Da li me razumete?
- Naravno da vas razumem. Nije loše misliti i razmišljati, ali, zaboga, loše je negativno razmišljati, a vi upravo imate taj problem, inače ne biste bili ovde.
- Možda sam izgubila taj šalter za prebacivanje na pozitivnost. A možda ga nikada nisam ni imala.
- Moraćete da učite ponovo. Morate da izbacite tu negativnost. Ona vas nagriza iznutra. Zbog nje ne možete da se koncentrišete na važne stvari koje imaju veze sa vašim stvarnim životom, a ne sa unutarnjim stanjem.
- Sve mi je jasno, ali, čupajte me odavde! Ne želim da ostanem sama sa svojim mislima. Plaše me. Plaše me moje misli, doktore!
- Smirite se, gospođice. Znate, misli su vam kao mala deca. Najpre su mala, a onda ih hranite, posvećujete pažnju, i ona rastu. Da li ste shvatili mataforu?
- Jesam. Trebala bih da prestanem da toliko hranim tu svoju "decu"?
- Upravo tako. Nemojte da im dajete da "jedu" i da im posvećujete previše pažnje.
- Jasno. Ali ja moram da im posvetim pažnju ako želim da izađem iz problema.
- Da, razumem šta hoćete da kažete. Vaš problem je upravo suprotan. Vi se ne koncentrišete na problem, vi se koncentrišete na misli. Vi uporno i uporno "hranite" tu vašu "decu". A onda ona narastu do neslućenih razmera i vi više ne možete da kontrolišete njihov rast. A onda imate problem sa veličinom i negativnošću vaših misli a ne sa problemom u stvarnom životu. Vidite, gospođice, zbog toga ste zavisni od razmišljanja. Jer vi uporno "hranite" tu vašu "decu".
- Shvatam. Konačno. Samo da smislim način kako da im dajem "hrane" upravo onoliko koliko im je potrebno. Ne previše.
- Morate da im dozirate "hranu". Pokušajte da im ne posvećujete toliku pažnju, pokušajte da ih i ne zapostavite. Nađite sredinu. Probajte da se bavite nekom fizičkom aktivnošću, sportom, plesom, šetajte, sređujte kuću, vama treba kretanje i druženje. Ali, stavite prioritet na kretanje, ne na druženje. Druženje takođe može da izazove zavisnost. Vi ne zavisite od drugih. Kretanje je već samo vaš čin, time činite nešto dobro za telo i za dušu.
- Doktore, hvala vam. Ja ne umem da shvatim neke stvari, ako nisu metaforički objašnjene.
- Gospođice, svaki čovek ima svoj način shvatanja i racionalizacije. Vi razmišljate ali neproduktivno, jer iz razmišljanja dobijate samo razmišljanje. Zato vam je potrebna metafora. Da imate jasne linije i znate kako dalje da postupate. A tišina? Šta ćemo s njom?
- Tišinu ćemo da iskoristimo da čujemo misli. Ali ništa više od toga. I možda fizički da odmorimo uši.
- Tišinu iskoristite za relaksaciju, tako što ćete da odmorite vaše misli. I setite se kako je govorio Buda: "Našim mislima kreiramo svet." Kakav želite da vaš bude?

Lucidan san, lake stvari i patetika

Sanjala sam čudan san. Prikazao mi se Bog u vidu veličanstvene bele svetlosti i rekao mi da ću kad se probudim doživeti jednu veliku promenu.

Nekoliko sati kasnije probudila sam se u satenskoj posteljini zlatne boje i obula cicaste crne papuče sa štiklom, navukla crni svileni kimono i stala pred ogledalo. Moja kosa bila je plava i talasasta. Usne su mi bile čulne i napunjene silikonom. Gledala sam tu statuu u ugledalu, i ustanovila da izgleda savršeno. Nisam imala kilograma viška, imala sam zategnuto telo, čvrstu guzu i velike sise. Nokti su mi bili sveže gelirani i sa nekim srebrnkastim mustrama.

Zazvonio mi je telefon. Javio se ON. Rekao je: "Mala, večeras se doteraj, prebaciću ti petsto evrića na konto, kupi haljinu, nove štikle i idi na frizuru. To je dasa koji mi je platio sise i usne. Volim ga što mi udovoljava.

Poslepodne sam imala zakazano kod kozmetičarke da mi počupa obrve i stavi masku za lice koja momentalno osvežava i podmlađuje. Uradila sam nekoliko tretmana za nešto, što ne znam ni ja šta je. Nakon toga sam otišla kod frizera. Rekla sam da mi kosu ofarba u platinasto plavu boju i osveži malo pramenove. Sjajno je izgledalo.

Posle frizerskog salona, uputila sam se u butik "Lady Blue" da izaberem sebi krpice. Kupila sam predivnu crnu korset haljinu od tila, CHANEL dužine i štikle na kaiševe sa mašnicom na vrhu. Sve zajedno koštalo je oko petsto evra. Taman toliko koliko je dragi prebacio.

Uveče je došao on, udario me po dupetu i rekao: "Ljubavi da li si spremna? Idemo večeras kod mojih poslovnih kolega na večeru." "Naravno da jesam, pogledaj haljinu i štikle što sam kupila." Obukla sam kombinaciju, zanosno se našminkala, i stavila nekoliko kapi "Mademoiselle" da upotpuni celu sliku o meni.

Seli smo u CARRERU i odvezli se kod njegovog kolege koji ima vilu na moru. Večera je bila pored bazena, jeli smo jastoga, pili šampanjac a za desert smo imali creme brulee. Savršena muzika, mesečina. Pomislila sam kako bih mogla da se zaljubim u tog čoveka. On mene voli čim mi kupuje lepe i skupe stvari i vodi na ovakva mesta.

U tom razmišljanju, otišla sam do toaleta da popravim šminku. Počelo je da grmi i munje su se praćakale na nebu. Nestalo je struje. Nisam znala šta da radim. Da bar ima svetla da mogu da se napuderišem, pomislila sam. U momentu je došla struja. "Bože, hvala ti!"

Pogledah se u ogledalo, tašnica mi je ispala, pudrijera se razbila, a parfem se istočio po lavabou. Osoba koja me je iz ogledala posmatrala imala je crnu kosu, prirodne usne, nešto manje sise. Pomislila sam da ću se onesvestiti, i istrčala da udahnem svež vazduh. Moj dečko me je pogledao s gađenjem i ustanovio: "Droljo, kako to izgledaš?" Ustao je i počeo da me šamara. Trpela sam njegove udarce i plakala. Njegove kolege su se smejali i mene ismevali.

Izula sam štikle i počela da bežim, trčala sam preko bašte, raskrvavljujući stopala svakim sledećim korakom. U glavi mi je odjekivalo: "Droljo, droljo! Ahaha!" Ceo svet se bolesno smejao meni. Izgledala sam užasno, pocepano, krvavo, raščupano. Stidela sam se svog postojanja. Htela sam da umrem.

Zaustavio se jedan auto. Muška silueta zapitala me: "Gospođice, šta vam se desilo? Hoćete da vas povezem do dežurne ambulante?" "Neka hvala, želim da umrem." "Ali, šta to govorite, sednite u kola, neću vam ništa, možemo da popričamo."

Sela sam, ionako mi je bilo sve svejedno. Neznanac me je pomazio po glavi i pogledao u moja razderana kolena, pa opet u oči. "Gospođice, dozvolite da se predstavim; zovem se Marko i želim da vam pomognem. "

Gledala sam u Marka. Lepo je izgledao, fino i elegantno. Zastidela sam se svog izgleda i svoje situacije. Jedino što je na meni sijalo, bile su suze. Pogledao me je ponovo i rekao: "Vi ne treba da se stidite zbog toga što sad izgledate pocepano i krvavo."

Nisam mogla da verujem, čita mi misli. "Vi ste takvi kakvi jeste i treba to da prihvatite. Nikakva šminka, garderoba, nikakav status ili broj osvojenih partnera neće moći da izmeni vašu percepciju sebe same. Zapravo, to je sve jedna velika fikcija, maska i zavaravanje. U dubini duše vi ste ostali isti. I ja sad razumem da se vi osećate bedno, jer mene ne možete da zasenite svojom lepotom. Ali, da vam kažem, znate, nije sve u lepoti i fizičkom izgledu. Zapravo, nije ništa. Ona prava lepota izvire iz nas samih i tu smo jedinstveni i autentični."

Slušala sam Marka i divila mu se. Dobila sam neku novu perspektivu. Nasmejala sam se, obrisala suze, i zagrlila mladog čoveka rekavši mu: "Hvala, dragi Marko, zaista su mi bile potrebne ove lepe reči."

Budilnik je zazvonio. Probudila sam se u pamučnoj posteljini, sunce je obasjavalo ciklame na prozoru. Otišla sam u kuhinju da stavim kafu. Na stolu je stajala vaza sa sveže ubranim poljskim cvećem i pored njega ceduljica na kojoj je pisalo: Volim te zbog toga što jesi... Marko.

Kako sam sistematski uterana u garažu

Došla je i 2011. godina. Neki su je dočekali na patosu uz Šemsu, neki su bili na trgu i slušali Bregu i Štrausa, neki su bili na Fejsu, neki na Twitteru, neki na Vukajliji, neki uz Pink, neki spavali, neki se jebavali, neki pili čaj i gledali filmove, a ja sam je dočekala uz Britney Spears, Justina i Shakiru. Poražavajuće, s tim što sam se lomila kod kuće uz Vesnu Zmijanac i Nadu Topčagić, Miroslava i Muharema. U'vatio me osećaj euforije. Neizdrživo bih se patosirala i uz Šemsu, pila litre alkohola, igrala kolce, trbušni ples, pevala, i sve bih ja. I bila bih ja. I ne bi smetalo nikome.

Ovako sam se ćutke pokupila, obukla neku haljina- jeans pantalone kombinaciju, crne čizmice do gležnjeva, raspustila kosu, i nisam se ni nešto ekstra sređivala, idem tamo gde znam da neću moći da se otkačim kako bih htela, pa sve pada u vodu, ali ajde, daću šansu izlasku.

Našla sam se s drugaricom oko 22.30. Ona se baš trudila, imala je crnu svilenu haljinu, štikle, bob frizuru, šiške i jedno šestoflašno pakovanje "Becks gold" u ruci. Izgledala je onako i gotik i gotivno.

Popentrali smo se na peti sprat kod nekih njenih prijatelja, ušli u stan, neuredan, razbacan, riba je kuvala "čili kon karne". Zapravo, moj utisak je bio bezveze. To su bili neki studenti, neki flegmatici, neko društvo koje meni ne odgovara. Al' opet, ajde.

Bezveze muzika, bezveze razgovori, i ne zato što nisam ja u centru pažnje, nego što su ljudi jednostavno drugačiji, ko što pomenuh - flegmatici. I nisu motali granje, da bar jesu, veče bi bilo spašeno, samo su motali duvan i bili dosadni. Bezvezne egzistencije.

Domaćica mi ponudila čili, bio je ok, nisam se žalila. U stvari kontam da bih mogla pojesti pola šerpe sama. No, nećemo o tome. Oćemo. Nisam dobila drugo sipanje. Besramno su me poštedeli. Dobila sam parče za golubove. Jeb'te se, bre!

Primaklo se polako pet do dvanaest, ceđenje za stolom, svetla ko na Marakani, nikakva atmosfera. Izvadila sam prskalice, koje sam, uzgred, poslednji put držala negde oko 1997. na Trgu u jednom gradu na minus dva'est. Podelila sam smorovima svakom po tri. I jedan me baš upitao: "E, a što baš tri?" Odgovorila sam mu: "Da zabiješ dve u nozdrve a treću u šupak". Naravno, nisam mu tako rekla. Jesam, ali u sebi.

Tanaa. Ponoć je otkucala. Srećna Nova! Stajali smo ko neporučeni oko stola i kao nešto prskali i veselili se. Jupiii.

Svladavao me umor. Sve me svladavalo. Šampanjac sam popila i počela da dremam onako na stolici. Pomislih da bi jedna kafa bila dobra ideja. "Sad bih rado popila kafu" rekla sam. Iskulirali me skotovi. Kafa je bila moja poslednja slamka spasa. Ko da sam ne znam šta tražila. Normalno je da se u jedno doba pije kafa. Ma, nije mi ni bitno.

Uskoro sam počela da zevam i osećala se ko "Mercedes- Benz" na probnoj vožnji. Mislim, nije neko poređenje. Mercedes je jak auto, a u meni je čučao potencijal koji je sa svakim zevom bivao nemilosrdnije ugušivan. Da me neko kojim slučajem odveo u neku srpsku diskoteku da se opustim, možda bih doterala do 50 km/h, isto ko i merdžo, koji može da dogura i do 270 km/h. Uostalom, šta pričam, znate. Paralelu ste shvatili.

Digla sam dupe, licemerno slagala da mi je bilo zadovoljstvo družiti se s njima, i rekla "Ljudi, meni se spava, mora da sam previše popila (da ste me previše smorili), idem ja, lepo se zabavite još."
Drugarici sam se izvinila, nije problem bio do nje, ona mi je baš bila cool, kontala je da može da razgali smoroidne likove. "Nije bitno, kapiram" samo je dodala. Volim je što me razumela.

Mercedes je otišao u garažu a da se nije ni zaleteo kako valja. Ni gorivo mu nije odgovaralo. A, jebiga.